This is a document in Serbian and English
where you can find various information concerning
the NATO military action against Serbia.

Next document

Zivi smo i zdravi. Puklo je jedno staklo u stanu ali nije strasno. Geleri su leteli svud po kraju, neki su usli i u stanove. Ja i Zoran smo bili na ulici. Bacili smo se dole i bilo je strasno. Na mene se srucilo neko staklo, ali pokrio sam se jaknom, a na 30m od Zorana je poginulo 9 vatrogasaca. Ne pitaj me sta smo radili napolju. Zoran krenuo da vidi sta je pogodjeno, a ja za njim, da ga vratim u podrum. Kad oni, po prvi put ponovili cilj. 12 min. posle prvog gadjanja Generalstaba gadjali ga ponpvo. Sou zivi.

pozdrav Branko.

Prvi put saljem na konferenciju posto imam stvarno izuzetnu vest, koju bi da podelim sa sto vise ljudi...  Ne razumem kako nikom nije bilo cudno sto su raketirali 3 dana uzastopce Uzice i njegovu okolinu, i na aerodrom Ponikve srucili preko 80 projektila, a i nekoliko je palo po samom Uzicu (gadjana je posta i to je jedina posta koja je pogodjena, pored one u Pristini, od pocetka agresije).

Posto imam prijatelja u Uzicu, on mi je rekao da ne moze preko telefona nista da mi kaze, ali me je uputio na jednog pilota, majora, naseg prijatelja, koji se nalazio na odsustvu u Beogradu. Ja sam otisao kod tog prijatelja, posto mi je sve licilo da na nesto veliko, a ja imam nos za to jos od rata u Hrvatskoj.

Napisacu njegovo ime, posto je rekao da nista ne moze da mu se desi. Radi se o majoru Stevanu Zivojina Gavrilovicu. Rodjen je 1964. godine i zavrsio je Vojnu Akademiju. Pilot je postao jer mu je to oduvek bio san. Leti na Orlu, jer je sebe smatrao uvek patriotom, pa je zbog toga zeleo da leti na nasem avionu.

On mi je ispricao pricu u koju i dan-danas ne mogu da verujem. Evo o cemu se radi.

Poznato je da na Tuzlanski aerodrom uglavnom slecu tesko osteceni avioni koji ne mogu da se domognu svojih baza. Pre desetak dana u Tuzlu je stiglo i osam borbenih aviona koji su trebali da ucestvuju u napadu na SRJ. Nasi su za to saznali. Major Stefan Gavrilovic je bio u grupi od sest Orlova, dva MIG-21 i jednog G-4, koja je krenula na Tuzlanski aerodrom. Po njegovim recima, napad je bio organizovan od strane jednog cice, starog pilota (taj tip je bio na RTS-u danas i dobio orden ili tako nesto!!!). On je vozio jednog od Orlova.
Napad je izvrsen u trenutku kad je zbog kvara (major smatra da je to nasih ruku delo) radar na Tuzlanskom aerodromu bio iskljucen. To se desilo u nedelju, 18. aprila u 13.30h. Avioni su poleteli sa aerodroma Ponikve, zauzeli pravac ka Tuzli, na visini od 800 m. Nijedan jedini avion NATO-a nije bio u vazduhu, sto je bilo veoma zacudjujuce. Stigli su bez ikakvih problema na 10 km od aerodroma kad su im javili iz baze da su primeceni i da se vrate. Onaj cica nije dao da se zadatak prekine i nastavio je utvrdjenom marsrutom. Na
aerodrom su stigli i tamo zatekli da se 2x2 aviona spremaju da uzlete. Zadatak je bio unistiti sto vise aviona. Po recima majora Gavrilovica on je ispustio bombe na groblje NATO aviona koje se nalazilo na pisti skroz desno i okrenuo letelicu posto ga je vec bila uhvatila panika i hteo je sto pre da pobegne. Za njim su krenula jos tri Orla posto su ispustila svoj teret dok su dva ostala da preciznije gadjaju. Major nije znao da mi iznese dalje detalje, ko je sta pogodio, sta je tacno unisteno, jer se o tome na aerodromu, kad se su vratili nije pricalo. Svi su bili premrli od straha. Cicica se poslednji vratio pracen sa jednim MIG-21. Kazu da je tom prilikom svima cestitao iako je poznat kao mrgodan i prek covek. Posle pola sata aerodrom Ponikve je doziveo najteze bombardovanje od pocetka agresije. Ceo aerodrom se tresao od detonacija ali na svu srecu nista od instalacija nije osteceno. Bilans naseg bombardovanja Tuzlanskog aerodroma je 17 unistenih aviona i tri spasilacka helikoptera. Na zalost, niko nema podatke sta je od tih 17 aviona bilo operativno a sta nije.

U ovoj operaciji zivot je izgubio potpukovnik Mihajlo V. iz Kragujevca ciji je Orao bio pogodjen protivavionskom raketom ispaljenom sa zemlje, u povratku. Major Zeljko M. iz Novog Sada je uspeo da prizemlji svoj avion na 10 km od aerodroma Ponikve posto je njegov MIG-21 takodje bio pogodjen sa protivavionskom raketom ispaljenom sa zemlje.

Slobodan Damljanovic.

Ima vec vise od mesec dana kako zivimo u paralelnom univerzumu u kome 19 najmocnijih zemalja sveta bombarduje Srbiju. U ovo altenativnoj vremenskoj liniji najstrasnija vojna sila u poznatom delu Svemira napala je nasu malu zemlju i kao bezdusni kiborzi ponavljaju: You will be assimilated. Resistance is futile? Ali nasa usamljena planeta odoleva pokusajima da nas pretvore u roblje sa kolektivnom kontrolom uma i uprkos teskim gubitcima, odolevamo svim napadima. Ne, ne bojte se, nisam jos odlepila. Samo sam zakljucila da mi je kao ljubitelju naucne fantastike, ovo prilicno efikasan nacin negiranja realnosti.

Kako bi se odbranili od stvarnosti koja nas okruzuje, nasi odbrambeni mehanizmi rade punom parom i svako smislja najbolji nacin da ubedi sam sebe kako je zapravo sve u redu i ponavlja kao dete kad padne: nije mi nista, nije mi nista? Neki se snalaze tako sto insistiraju na uobicajenom dnevnom rasporedu i ustaju u sedam sati da kupe burek i novine, iako cele noci nisu oka sklopili, a i ne moraju na posao. Drugi su se dali u veliko spremanje kuce, po deset puta peru prozore i ribaju podove da se ne osramote pred
okupatorima. Moji roditelji su u nastupu inspiracije odlucili da je ovo idealno vreme da promene plocice u kupatilu, iako samo cekamo da zveknu Pancevacki most, pored koga stanuju. Omladina je zakljucila da je sve ovo jedna velika zurka i samo se sele sa jedne zabave na na drugu, preko dana su na Trgu, uvece na mostu, po noci na krovovima ili ispred kuca. Sportski navijaci navijaju za novi tim 'PVO', koji se takmici u disciplini obaranja
projektila i aviona i svaki uspeh se proslavlja skandiranjem, paljenjem sarenih dimnih raketa i opste narodnim veseljem. Poklonici kulture se bozanstveno provode iduci na besplatne pozorisne prestave i koncerte klasicne muzike, i kopaju po knjigama u potrazi za prigodnim citatima sapatnika, koji su u toku nase vesele istorije preziveli da napisu nesto mudro u stilu: i ovo ce proci?

Naravno za Srbe living in denial nije nista novo, mi tako zivimo vec godinama. I odlicno se snalazimo. Zabrinuti Amerikanci me stalno pitaju: kako uopste izlazite na kraj bez benzina? A ja ne znam kako da im objasnim da mi je trebalo dosta da se naviknem da po benzin idem na benzinsku pumpu, a ne da mi komsija Mika, sve sa zapaljenom cigaretom u ustima, kroz napuklo parce bastenskog creva, sipa u rezervoar tri razlicite vrste benzina iz plasticnih
flasa od coca-cole. Pita me jedna zbunjena Engleskinja kako uspevamo da zivimo kad ne radimo? Kako ja da joj objasnim da sam jesenas bila u Londonu, proletos u Parizu, letujem na Karibima i imam platu 300 dolara. Plus topli obrok i markica. Ako uplate.

Od kad je Juga pocela da se raspada po savovima, svi smo mi prosli forsirani kondicioni trening za navikavanje na ratne uslove. Nestasice cigareta, benzin na bonove, neredovne plate i penzije ? what else is new? Jedino sto jeste new je da nam do sad jos nisu bombe padale na glavu, ali i na to smo se vec navikli. Kao sto obicno biva Beogradjani odmah izvuku neki element situacije koji se pretvori u lokalni folklor i nadje se rame uz rame sa citatima iz 'Radovana III' ili 'Maratonaca'. Ovaj put to je nesretni Avram Izrael glasogovornik Gradskog centra za obavestavanje. Cim se oglasi Shizela, kako tepamo sireni za najavu vazdusne opasnosti, Studio B i Politika prekidaju program i stavljaju telop sa trepcucim avioncicem, koji deca obozavaju. A onda se zacuje glas nesretnog Avrama: 'Paznja, paznja. Oglasile su se sirene za najavu vazdusne opasnosti. Molimo gradjane da otvore prozore, iskljuce plin i struju, uzmu neophodne stvari i polako i bez panike upute u svoja sklonista. Gradski centar za obavestavanje ce vas i dalje informisati o razvoju
dogadjaja. Gotovo! Gotovo!' Njegov glas, koji bi po pravilu trebao da bude umirujuci, je zapravo potpuno uspanicen, kao da mu gori stolica. Naravno odmah su se javili vicevi tipa: Kako Beogradjani vode ljubav u ratnim uslovima: Polako, bez panike? Gotovo! Gotovo! Kako je vreme odmicalo tako je Avramov glas postajao sve razdrazljiviji, jer je shvatio da ga vise niko ne slusa. Ne samo da vise niko ne ide u sklonista, nego smo se vec toliko navikli na zvuk sirene da se cak i ne budimo kad se oglasi u toku noci.

Sirene nas vise ne potresaju, ali nam se, bogami, gadno tresu prozori. Cim ja zakljucim da nema nista od zurke i umotam se u cebe ispred TV-a da gledam neki od najnovijih filmskih hitova koja je nasa televizija pomaznjavala, gadovi obaveznu zveknu po koju na Beograd. I naravno sta bi jedna uspanicena Srpkinja radila kada bomba od dve tone eksplodira u sred noci, a prozori joj se se uz tresak sirom otvore? Izadje na terasu da osmatra razvoj ratne situacije i preko telefona kontaktira sa bazama po celom gradu, da ustanovi pravac odakle
dolaze detonacija. Baze su dobro razradjene i funkcionisu u koncentricnim krugovima, prvo se zovu kumovi, tetke i strine, a onda kad lociramo generalni pravac, krece proces suzavanja obruca, tako sto onda zovemo sve poznanike i prijatelje koji stanuju u tom generalnom kraju. Od pocetka fasisticke agresije na nasu malu i slobodarsku zemlju (citat sa RTS), najcesci nacin zapocinjanja svakog telefonskog razgovora je: Jel to kod vas? Ukoliko telefon zvoni posle pola noci, ne moras ni da sacekas da postave pitanje nego cim podignes slusalicu kazes: Nije kod nas. Ako ti se desi da si pogresio broj, nema veze,
lozinka je univerzalna i svi osecaju kao patriotsku duznost da se ukljuce u akciju. Pre neku noc sam greskom dobila jednog starog Crnogorca sa Dedinja, koji mi je na moje izvinjavanje sto ga zovem u tri ujutru rekao: 'Neka sine, zapisi moj broj pa javi kad pogode nesto u tebe!'.

Iako su Novi Sad i Nis najgore prosli, i Beograd je imao svoje nezaboravne aprilske noci. Kao na primer, ona kad su pogodili Pancevacku Petrohemiju. U roku od sat vremena tamni oblak se formirao nad Pancevom i poceo polako da plovi preko reke ka Beogradu. Oblak je bio toliko gust da nije propustao svetlo, vec se podivljali plamen pozara reflektovao o njega. Tad sam po prvi put pomislila da smo se obreli u nekoj losoj epizodi Zvezdanih staza, jer je oblak koji je nemo putovao po kao mastilo plavom nocnom nebu, delovao potpuno nerealno, pulsirajuci crvenim i ruzicastim svetlom, dok su kroz njega strujale
unutrasnje eksplozije i elektricna praznjenja. Plovio je sporo i nezaustavljivo, kao ona smrtonosna izmaglica u Karpenterovom filmu, negde u visini desetog sprata. Pancevo, Borca i Ovca su odmah evakuisani. Istina, bilo je i onih koji su na insistiranje policije odgovorili da ne idu nigde iz svoje kuce, pa makar postali mutanti! A onda se cela stvar i zavrsila bas kao jeftini horor film. Kao deux ex machina pocela je prava aprilska oluja sa
jakim vetrom i zestokim pljuskovima koji su razbili oblak i sprali otrovne supstance sa biljaka. I sve je opet bilo zeleno i rascvetano i mirisalo na ozon i rano prolece. Ako ne racunamo onu naftnu mrlju od 15 km na Dunavu.

Taman smo odahnuli, kad sledece noci resise da dignu u vazduh vitalni strateski objekat ? zgradu bivseg CK na Uscu. Znali su nitkovi da ce najgore povrediti srpski narod ako uniste prostorije TV Pinka i u njima poslednje epizode meksicke sapunice Esmeralda. I to bas u trenutku kad je jadnica konacno trebala da nadje srecu u narucju svog Karlosa Danijela. Pink, koji je samo sest sati kasnije nastavio sa emitovanjem, je odgovorio na napade da
svojim programima ispira mozak srpskom narodu, time sto je poceo da reprizira cuvenu Kasandru i to sa po tri epizode dnevno. Neprijatelj je prekjuce pokusao da ih jos jednom spreci i sa dve zaglusujuci bucne rakete razneo je krov CK, smotavsi antenu u klupce. Kasandra se vratila na ekrane, istina malo kroz sneg, samo par sati kasnije. Oni misle da je Kasandru tako lako ubiti!

Taman pregurasmo i to kad veliki stratezi Atlantske Alijanse resise da im se ne svidja sto se Mira Markovic uselila u tatinu bivsu rezidenciju, i pokusase da je srede na legalu. No Miri i njenom muzu ni bolji nisu uspeli doci glave. Ne samo sto porodica naseg demokratski izabranog predsednika, nije bila u zvanicnoj jugoslovenskoj predsednickoj rezidenciji u trenutku pokusaja atentata, nego su i Cipendejl stolice, slike impresionista i Mingove vaze
takodje spavale na drugom mestu. Sto je najgore, ja sam se vise potresla od porodice naseg predsednika, jer su mi dve rakete kojima je gadjana rezidencija proletele bukvalno iznad glave, uz pakleno zvizdanje.

Moja majka je od pocetka rata u panicnom stahu samo zbog jedne svari - zgrade RTS u Takovskoj koja se nalazi u mom komsiluku. Kad su je pre neki dan konacno pogodili, ona je bila jedina koja je odahnula. Nas jadni RTS je toliko puta rekao da je vrlo verovatno da ce ludaci iz NATOa bombardovati zgradu u Takovskoj, da su strani novinari poceli da tvrde da su nasi reporteri paranoidni i kako bi to dokazali, hrabro su isli u goste ekipi koja radi nocne
vesti. Medjutim, strani novinari za razliku od nas, jos zive u ubedjenju da su potekli iz zemalja u kojima vlada sloboda izrazavanja i u kojima se na vlasti ne nalaze manijakalni ludaci, koji ne prezaju ni od cega. Kada se zacula detonacija, bila je tako potmula i pritajena da sam bila sigurna da je pogodjeno nesto preko reke. Tek kad su prvi snimci poceli da dospevaju na Studio B i Politiku poverovala sam da je ekslozija bila na samo 300m od mene. Odmah sam se obukla i otisla da sama vidim sta se dogodilo.

Bilo je negde oko 3.30 ujutru i Tasmajdan je bio tih i osvetljen kandelabrima. Na trenutak sam pomislila da mora da sam blesava i da nista strasno ne moze da se desava nedaleko odavde u ovakvoj lepoj proletnjoj noci. Prazne klupe u parku i mirna setalista delovala su tako spokojno i romanticno da su me podsetila na one stare mjuzikle u kojima Fred Aster i Dzindzer Rodzers igraju sami nocu po Cental Parku. U vazduhu se miris zelenila mesao sa mirisom nagorele plastike. Kad sam prisla restoranu Sansa, videla sam da se na terasi
pored Malog pozorista okupilo puno ljudi. Jaki reflektori su obasjavali rusevine koje su ostale od centalne zgrade u Aberdarevoj. Cudno, mislila sam da ako sve to budem videla uzivo da ce mi na neki nacin prodreti do mozga sav uzas tog prizora i cinjenica da u porusenoj zgradi, pored koje sam odrasla i provela ceo zivot, sad leze nevinih ljudi koje je nemoguce otkopati. I stajala sam tamo gledajuci kako iznose delove tela i slazu ih u ambulantna kola, ali sem potmulog gneva, osecala sam samo nevericu da neko uopste moze da bude u stanju da ucini ovako nesto. Oko mene ljudi su stajali u potpunom soku
mumlajuci: 'Jebem im mater zlikovacku, pa da li je moguce?' Cak i sutradan kad su umesto koncerta na Trgu odrzane neme demontracije, na kojima su ljudi palili svece i donosili na rusevine tek rascvetale jorgovane, preovladavajuce raspolozenje nije bila ni tuga, ni gnev, vec neverica.

Vracajuci se preko Tasmajdana kuci videla sam jednog momka koga znam iz kraja. Ispricao mi je kako ga je ortak koji je radio na portirnici televizije zvao da dodje po njega jer ima pauzu, pa da odu negde na pice. Samo sto su stigli do Skupstine culi su eksploziju i u zezanju prokomentarisali: 'Pazi sad ako je televizija!' Vratili su se tek kad su u kaficu gde su isli na pice culi sta se desilo. Raketa je, kazu, uletela kroz ulazna vrata i svi koji su se zatekli u prizemlju i na prvim spratovim ostali su pod rusevinama. I danas, skoro nedelju dana kasnije, nisu uspeli da ih otkopaju, jer je izgleda bilo dve rakete (uvek bacaju po dve), a druga je ostala neeksplodirana medju oborenim betonskim plocama.

Posle televizije ostavili su nas na miru nekoliko noci da se bar naspavamo. Bili su valjda zauzeti rodjendanskom zabavom. Ali zato su besomucno bombardovali po celoj Srbiji. Po dvadeset puta se vracaju na ista mesta i bacaju milione i milione dolara u raketama i bombama. Sem sto plase narod i lome stakla i crepove po kucama, dzaba bacaju pare. Sva je ta mesta nama jos drug Tito sagradio u nameri da sacuva svoje dupe u slucaju nuklearnog napada. Od juce nam jure voljenog diktatora raketama po Topcideru i Kosutnjaku, ali malo ce morgen da ga nadju. Kad se setim koliko sam mrzela predmet Odbrana i zastita i koliko mi je izgledalo besmisleno bacati pare u vojsku i izgradnju
raznoraznih baza ukopanih po brdima i nedodjijama! Sad mi se po prvi put cini da ta nasa vojska nije samo gomila samozadovoljnih uniformisanih debila, nego da mozda i znaju sta rade.

U pocetku narod je drzala euforija i nada da ce sve ovo ipak brzo da se zavrsi. Sada nas drzi cist srpski inat. Ma koliko se trudila da atmosferu u Beogradu definisem nekim visokoparnim sloganom, jedino sto u potpunosti izrazava stav prosecnog ovdasnjeg Srbina je toliko cesto ponavljano: 'Ma ko ih jebe! Ne mogu nam nista! Idemo dalje'. Od panicnog gledanja svih informativnih emislija i satelitskih NATO brifinga, svi smo uglavnom digli ruke. Cemu gledati te gluposti kad samo lazu i prete. Kad god gledam nekakve nazovi ozbiljne debate o Kosovu na britanskim, italijanskim, spanskim TV stanicama samo mi se jos vise produbljuje iluzija da se nalazim u losoj epizodi Star Trek-a, jer njihovi argumenti imaju isto toliko veze sa realnoscu, kao da govore o napadu Romulanaca na Klingonce. Da nije tragicno bilo bi zabavno gledati do kojih ekstrema ide njiihova prljava masta: jedan od efektnijih bisera iz domena naucne fantastike je onaj kako su Srbi zapravo vampiri -
drzimo male Siptarske decake i koristimo ih kao rezerve sveze krvi! A sto bas decake? Koji je to pedofil smislio? Moj omiljeni snimak sa NATO brifinga je masovna grobnica u mestu Ivac, ili tako nesto, na kome se vidi livada sa 150 malih crnih crtica u pravilnom rasporedu. Onaj ofucani peder sa leptir masnom iz Pentagona se izgleda zamorio pokusavajuci da izgovori imena Prizren i Srneca i tvrdi da su slike belih kutijica na sivom polju zapravo vitalni strateski objekti na Kosovu, pa je okupljenim novinarima trijumfalno objasnio
da je ovo siguran dokaz da su Srbi pobili 150 Siptara, a onda ih masovno sahranili u odvojenim grobovima na pravilnom razmaku i sa glavom okrenutom ka Meki! Nasi novinari poveli kolege iz inostranstva da traze to selo i, uz velike muke, konacno su ga nasli tri dana kasnije. Jedan stari Siptar je prepoznao na satelitskom snimku svoju livadu i odveo novinare da im pokaze. Pitaju ga jel tu neko bio u poslednjih mesec dana, a ovaj mrtav ozbiljan kaze: 'Jeste, bile neke'. Strani novinari mu odmah gurnuli mikrofon pod nos
ocekujuci Pulicerovu nagradu. 'Bile krave od moga zeta!' odgovara ovaj sav vazan.

Rusi su ocito zastali da razmisle i zakljucili da kad smo vec poceli, mogli bi ovako i da nastavimo. Sto bi se oni borili sa Amerikancima direktno, kad mi to bas lepo radimo mesto njih. Zato i odugovlace sa raznoraznim mirovnim inicijativama, a svo vreme nam doturaju ogromne kolicine razne humanitarne pomoci i dobro obucene humanitarce. Cernomirdin je izabran kao pogodan da se seta, maze oci svetu i kamci lovu. Za to vreme Sloba prima razne misteriozne posete, o kojima nista ne izvestavaju ni mi ni Rusi, ali baza iz Surcina mi
kaze da su avioni ogromni. Zvanican stav vlade je i dalje povlacenje snaga sa Kosova na razumnu meru, pod uslovom da se snage NATO-a povuku sa granica, i dolazak civilnih posmatraca. U procesu cenkanja, verovatno bi poslednja prihvatljiva cena bila da dozvolimo snage pod okriljem UN, ali ne iz zemalja koje ucestvuju u agresiji i samo one koje mi dozvolimo, recimo: Rusi i Belorusi. Moze i Grcka, Kipar, Libija, Kuba, Irak. E, jaci su nam prijatelji. Sve moj do mojega. NATO to naravno odbija, jer bi to za njih bilo ravno porazu. I dok se diplomatije natezu ko ce kome bolje da uvali, nama ovde rasturaju sve sto je se vidi iz satelita. Narocito vole mostove. Onaj neduzni Zezeljev most kod Novog Sada gadjali su dobrih nedelju dana i potrosili bar 100 milona dolata da ga konacno utuku. Kako je krenulo, mi cemo od sad svuda putovati skelom. Posle rata najbrzi nacin putovanja bice splavarenje.

Medjutim, jedino od cega mi je od pocetka ovog rata uzdrhtalo srce i okrenuo se stomak, nisu ni bombe, ni razaranja nego glupi Vuk Draskovic! Sloba ga je u svom beskrajnom lukavstvu, na samo par meseci pre pocetka rata, naimenovao u zamenika premijera u nameri da stvori vladu narodnog jedinstva i da spreci da nas rastrgnu kod najslabije karike u lancu. Vuk se jedno vreme osecao vazan dajuci intervjue po britanskim medijima, koji ga obozavaju, a onda je i Englezima postalo jasno da se on sa nasim tiraninom nije ni video od pocetka rata i da nema pojma o tome sta se stvarno dogadja. Tada je trijumfovala Vukova beskrajna glupost i Danicina beskrajna pohlepa, pa su malo pozurili da obezbede svoje mesto u marionetskoj vladi i izleteli se pre vremena. Vuk je dao intervju Studiju B u kome je napao vladu sto donosi preke ratne zakone protiv sverca (a on taman postavio celu zeninu familiju na sve znacajnije polozaje u carini), kako se od naroda krije da NATO ima daleko nadmocniju vojsku od nase (cek polako, nas je 10 njih je 890 miliona, hmmmm?) i kako bi mi trebali da prihvatimo rusku inicijativu o dovodjenju trupa UN na Kosovo (koja ruska inicijativa? koji UN, onaj sto se jos nije ni oglasio? gde se takve stvari pricaju javno? pred neprijateljem?). Nije cak toliko problem sta je rekao, nego sto je uopste nasao za shodno da nesto kaze, u situaciji kad je jedino sto nas moze spasti cvrsto jedinstvo medju svim partijama? ili kako to Vuk zove jednoumlje. Cela njegova govorancija je bila toliko neprimerena, besmislena i kontraproduktivna, da se naravno beskrajno dopala neprijatelju,
koji je na sva zvona objavio kako su nam konacno razbili jedinstvo i da sada treba navaliti iz sve snage kako bi to nejedinstvo dalje produbili. Studio B i Internet sajtovi su bili obasuti porukama tipa Ucutkajte Vuka Brankovica!, a ostale ovdasnje opozicione partije su se brze-bolje oglasile da se ograde od SPO-a, pre svih Demokratska stranka na celu sa Kostunicom. Naravno bilo je i dezurnih kvislinga, onih partija koje imaju krug biraca iz clanova uze porodice i koje samo cekaju smutna vremena pa da isplivaju kao govna na
povrsinu. Reakcija je bila tako zestoka da se i sam Vuk prepao pa je poceo da spusta loptu i daje nebulozne izjave za SKY NEWS o tome kako njegova partija stoji postojano na braniku otadzbine. Na insistiranje britanskog komentatora o tome u cije on ime daje takve izjave, Vuk je odvazno rekao da njegova partija kontrolise Beograd i da je on dao izjavu za televizijsku stanicu koja je pod kontrolom njegove partije. Od tolike sile kontrole zaboravio je da kontrolise svoj jezik! Dan kasnije Bulatovic pa ga je tiho skinuo sa polozaja, a Studio
B, koji se jos uvek hvali da je nezavisna medijska kuca, primio je malu posetu Bakocevica, ministra za 'drzi jezik za zubima kad nam je zemlja u ratu'. Vuk je kao dete kad dobije packe sazvao pres konferenciju i rekao kako ne zna sta je on tu skrivio, pa on je bas za odbranu otadzbine, pa i razne srpke vojskovodje u Prvom svetskom ratu se nisu uvek slagale sa vojnom komandom. Mozda se nisu slagale, ali nisu isle kod neprijatelja da mu to u detalje obrazloze! Kazu da Mira Markovic drzi parolu u svojoj kancelariji: 'Jedino sto nas moze poraziti su bitange u sopstvenim redovima'. Lenjin. E, Boze me spasi, kakva su ovo vremena dosla da se i ja u necem slozim sa Partizankom Mirom!

Kad smo kod kategorije Boze me spasi. Ne znam da li ste imali prilike da vidite intervju koji je nas krvozedni tiranin dao za CBS, odnosno C-Span? Covek moze da ga mrzi ali ne moze da mu se ne divi! On je tako hladnokrvno, stalozeno i razlozno odgovarao na sva pitanja, pazljivo vodeci racuna da ubaci sve sto je bitno kazati, a da pri tome ne zvuci kao robot koji cita tekst sa telopa, da je stvarno bilo impresivno slusati ga. Da mi je neko juce pricao da cu imati zelju da skandiram 'Slobo! Slobodo!' ja bih se odmah ubila. Inace za sve vas, koji se brinu za zdravlje predsednikove porodice, imali smo prilike da na prvom dnevniku vidimo prijem ruskog patrijarha, kome je prisustvovao i sin Marko, prigodno obucen u prugasto mafijasko odelo.

Citam u stranoj stampi kako je to sto nas uglavnom napadaju nocu, deo specijalnog psiholoskog rata. Koliko su su uspeli u tome najbolje govori komentar moga cika Predraga (osmatracka baza Kalenic pijaca). Pitam ga ja kako se snalaze u ovoj situaciji, a on mi kaze: 'Ko i svi, cekamo da pocnu sirene, pa odemo da spavamo!'. Posto su izgleda shvatili da veci deo Beogradjana prespava njihove najefektnije eksplozije, danas su resili da nas napadnu u po bela dana. Rezultat 2:0 za PVO. Jedna od mojih osmatrackih baza na Zvezdari, code name tetka Nada, mi je javila da je jedan neprijateljski avion iza koga se vio gust dim, proleteo u pravcu Panceva, uz opste skandiranje gradjana. Lazanski je sa grupom dobro naoruzanih alasa pokusao da se probije do rita gde je skoncao drugi avion, ali kaze visok je vodostaj i trska je gusta, pa da ne bi kvasili noge, sacekace da pilota komarci isteraju odande.

Danas mi se javila osmatracka baza VMA, code name sestra Anka, i rekla da su nocas i oni i bolnica Dragisa Misovic pretrpeli prilicna ostecenja. Ali su zato imali prilike da nazdrave sa lekarskim zalihama viskija gledajuci kako jedan avion pada u plamenu. Kod njih su bili na lecenju neki od uhvacenih pilota i ona mi kaze da su jadnici toliko isprepadani da ne dozvoljavaju doktorima da ih pregledaju. Imaju jos uvek nekog crnca koji je iskocio iz
oborenog nemackog aviona i koji se nabije u cosak i urla svaki put kad lekar pokusa da udje u sobu. Ostali se tresu, odbijaju da jedu i samo trebe po hrani da im nisu ubacili nekakve pilule ili serume istine. Glavni dezurni lekar na odeljenju, inace Krajisnik, je poveo prevodioca i pokusao sa psiholoskim pristupom: 'Sta ste se usrali, jebem vam mater, sta ima da vas pitam, kad mi je sve jasno! Aj sad ti prevedi'. Iz strane stampe citam da su na samitu NATO-a u Briselu doneli odluku da blokiraju papucicu kojom se pilot katapultira u
slucaju da je avion pogodjen. Tu su odluku doneli nakon sto je u spasilackim misijama do sad poginulo vise od 200 specijalaca, a i zbog toga sto su se piloti katapultirali cim avion registruje da ih je nasa PVO lokovala.

No ne moramo mi da ih rusimo, nekad nam sami dodju. Prica mi je stigla iz druge ruke, ali iz dosta pouzdanog izvora, propracena svim potrebnim referencama. Posto su Batajnicki aerodrom gadjali bar pedeset puta do sada, tamo vise nema niceg vaznog, pa rezervisti iz Beograda dodju ujutru da dezuraju nad praznom pistom (NATO se zalio kako je mnogo brzo popravljamo), a uvece idu kuci na spavanje. Pre neki dan taman ljudi seli da popiju kafu i
procitaju novine, cuju aterira avion na pistu. Nasi izasli jos bunovni da vide sta se dogadja i spaze NATO avion kako se zaustavlja. Iz njega izlazi izbezumljeni pilot i vice: 'Tjuzla? Tjuzla?'. Jedan nas rezervista se brzo snasao i uzvratio: 'Jeste Tjuzla, Tjuzla, dodji bolan vamo na kahfu'. Kazu da navigacione uredjaje nije tesko popraviti.

Posto se sad na Trgu odrzava osmodnevni festival Beogradsko prolece, malo smo popustili sa sloganima. Ali smo zato krenuli sa vicevima:

a. Zali se radnik Slobode Cacak, kako mu zlotvor unisti fabriku, a on nije uspeo ni jedan usisivac da odnese kuci. 'Pa sto nisi nosio u delovima, pa da ga posle sastavis?' pita ga komsija. 'Ma jesam ja iznosio delove, al kako god da ga sastavim ispadne mitraljez!'

b. Hvali se ciga kako je dobar seks u ratnim uslovima. Kaze zeni stavi gas masku na lice i 1. ne vidi kako je ruzna 2. ne smrdi joj iz usta 3. kad hoce da mesa, samo joj zavrne dovod vazduha.

c. Sta radi Srbin kad nadje lokator? Baci ga komsiji u dvoriste. Sta radi kad nadje dva  lokatora? Baci jedan kod komsije, a drugi kod taste. Sta radi kad nadje tri lokatora? Baci jos jedan kod taste, za svaki slucaj.

d. Pita Lala Amerikanca: 'Je l' te, posto vam taj vas tomahavk?'. 'Oko milion i po dolara'. 'Ta mante, bacite vi te pare dole, pa cemo se mi sami poubijati oko njih!'.

e. Doneo Amerikanac tomahavk na opravku kod Nemca i ovaj mu rekao da je cena popravke milion dolara. Amerikanac se zgranuo i resio da ga odnese kod Rusa, posto su oni i onako pokrali svu tehnologiju. Rus mu odrapi cenu milion i po dolara. Amer besan, resi da odnese tomahavk kod Srbina, posto smo mi poznati po improvizaciji. Srbin uzeo tomahavk, pazljivo ga razlgedao i kaze: 'Mogu da ti ga popravim za tri miliona dolara'. 'Kako bre tri miliona?' pita ga ovaj zaprepasteno. 'Pa lepo, milion meni za ruke, milion tebi sto si doneo posao, i milion Nemcu da ga popravi'.

Poslednjih par noci intenzivirali su dejstva nad Beogradom, kako se to eufemisticki kaze. Evo sad je 23.30 i nasa herojska RTS je opet nestala sa ekrana. Od kad su bombardovali zgradu televizije signal RTS se svake noci gubi i svakog jutra javlja kao Feniks iz pepela, sa neke druge lokacije. Svaki dan im teraju inat sa ratnim pesmama i slikama manastira, mada voditelji izgledaju kao izbljuvani, u crnini, i sede kao za kafanskim astalima, ispred plavog
stolnjaka. Rasturili su nam sve repetitore po Srbiji u ocajnickom pokusaju da sprece da bilo kakve informacije stizu odavde, pa da mogu lepo da nas sravne sa zemljom u tisini. Cega nema na CNN to i ne postoji. Sad su javili da su unistili Avalski toranj. Ej bre, Avalski toranj! Kao dokaz da smo nenadjebivi, sledece vesti RTS ce ici iz Studija B. Dok ne rasture Beogradjanku. Pa iz Politike, dok ne uniste Politiku. Pa onda sa necjeg krova, dok jos imamo krovova. Pa cemo na kraju vikati sa brda na brdo, kao one ojkace iz Krajine, koje su pre neki dan, pevale na Brankovom mostu: Braco Srbi ne bojte se ranaaaaa. Nema smrti bez sudnjega danaaaaa. OOOOOJ!

Nocas je mesec skoro pun i sjajan pa se ceo grad vidi kao na dlanu, tako da mozemo ocekivati celonocnu zurku. Ovde se svaki dan prenose glasovi: nocas gadjaju mostove! Do sad se to uvek pokazalo kao patka, ali pre ili kasnije i to nas ceka. Valjda nece gadjati Kalenica pijacu, hocu da idem sutra da kupim rasad petonija za terasu. A kazu da su stigli i mladi krompirici! Mnogo patimo od gladi u ovim ratnim uslovima, nigde ne mogu da nadjem parmezan za raviole.

Proverila sam u svim naucno fantasticnim knjigama i Star Trek sajtovima. Da bi se povratio normalni vremenski tok potrebno je izazvati rascep u kontinuumu vreme-prostor, sto se obicno desi kad dodje do neke velike eksplozije na nivou materija-antimaterija. Do sad je na nas sruceno 1 kg eksploziva po glavi stanovnika, sto iznosi 8,3 bombi bacenih na Hirosimu, a i mnogo stosta sto je do juce bila materija, sad je antimaterija. E moj Pikard, nemas ti pojma?

Smrt fasizmu, pokoj dusi Avalskom tornju.

Tanja

P.S. Opste ovacije na ulici. Manijaci, koji na krovu Tehnoloskog fakulteta amaterskim radijom prisluskuju razgovore aviona i avaksa, potvrdjuju da smo im rasturuli jos jedan! PVO! PVO! Ubice nas nocas, za 24 h sredili smo im cetiri aviona nad Bgd.

U toku prosle noci NATO pakt je izveo najveci broj napada na ciljeve u Jugoslaviji od pocetka agresije 24. marta. U 600 borbenih letova izvrseno je 200 gadjanja.

U uzickom kraju prva dejstva pocela su u 1:45 casova u sirem podrucju aerodroma Ponikve. Ispaljeno je izmedju 17 i 20 projektila od cijih eksplozija nije bilo zrtava, ali je materijalna steta velika.

Napadi su obnovljeni u podne na cetiri cilja. Tri su vec ranije gadjana: Cigota, Tornik i drumski most u Bistrici, a u 12:25 casova prvi put je gadjan most u Kokinom Brodu na magistralnom putu prema Crnoj Gori. Dva projektila napravila su znatna ostecenja na mostu.

Ocigledna namera agresora je da dejstvuje i danju i nocu, povecavajuci psiholoski pritisak na stanovnistvo. Iako stalno istice da gradjani nisu meta napada, NATO ubija neduzne civile, izaziva ekolosku katastrofu i cini velika razaranja privrednih, komunikacijskih i drugih civilnih objekata u nasoj zemlji.

Apatin, 23.35h, nekoliko detonacija, izgleda blizu, pravac Sombor-Kupusina, prva jaka, ostale slabije, osetili smo vazdusne udare, prozori se tresu.

Beograd, 1.maj.1999 godine, 00:15h.

Beograd.

Danas je vazdusna uzbuna davana tokom dana vise puta, a ova nocna je pocela u 21:15h. Bio je tacno pre toga jedan napad, jednog agresorskog aviona, koji je u vrlo niskom brisucem letu (2000m) uleteo u prostor Beograda iz pravca Obrenovca i nestao preko Zeleznika i Avale. Nema podataka gde je dejstvovao.

Inace noc i dan cetvrtka i petka su zavili Srbiju u crno. Napadnuto je simultano, tokom tih 40-tak sati oko 600 ciljeva sirom Srbije.

Konacno su objavljeni, kako ste verovatno vec culi, podaci o nocasnjem napadu na Beograd. Troje ljudi je poginulo, a preko cetrdeset je teze ili lakse povredjeno i oni su trenutno hospitalizovani. Inace, po informacijama iz Srbije, na brzinu posto jos uvek nema zbirnih podataka, na primer 22 Cacak, 17 Trstenik... da ne sirim po mojim informacijama juce i danas preko 100 ljudi sirom Srbije je nastradalo, medju kojima ima i poginulih, kao i teze i lakse povredjenih.

Sada je u Beogradu jako nevreme, tako da je svasta moguce.

Beograd, 1.maj.1999 godine, 02:15h.

Beograd.

Za Vas koji imate slabija srca rat je gotov i divna mirna noc je trenutno nad Beogradom, slavuji pevaju, sve je idilicno. Cuje se tu i tamo neka detonacija, samo to su humane bombe, one ne ubijaju ljude, a vec ce me neko demantovati da je to zapravao grmljavina.

Za ove ostale koji su realni, ni nocas nije mirno. Doduse nije kao juce, ni 10%, ali je ipak gusto. Dolaze sa severa, jugozapada, jugoistoka  po grupama i dejstvuju. Ne mogu da tvrdim, ali cini mi se da su na meti Kragujevac, Valjevo, Uzice (Ponikve), kao i sam Beograd, juzniji delovi. Nad Lipovicom je nesto zesce puklo, moguce da je i Rakovica bila na meti, a definitivno su opet resetali Topcider. Dve rakete su im oborene nad Topciderom, pale su u kotlinu. Inace trenutno traje napad iz Bosanske strane...

Oko 02:20h je napad prestao, a ocekujemo pregrupisanje za jos jedan.

Inace, dosli su tacno za olujom. Cim se oluja povukla, eto ti njih. Ranije su isli usred oluje. Stalno menjaju taktiku, samo ne vredi im...