This is a document in Serbian and English
where you can find various information concerning
the NATO military action against Serbia.

Next document

Mini Maus sa metlom

Kristijan Amanpur je nekad bila bogata devojka u Teheranu, koja se bavila jahanjem. Mnogi misle da je svetsku slavu stekla kao novinar pred kojim je istina uvek u opasnosti. To je pogresan zakljucak: Kristijan Amanpur je lik u jednoj televizijskoj seriji. Gde se nadje Kristijan Amanpur, tu je istina u opasnosti - kaze komentator "Politike".

Ali, zasto bas Kristijan Amanpur, zasto ne neko drugi? "Pravilo sluzbe" novog soja ratnih izvestaca vazi podjednako za sve.

Stvar je u tome da Kristijan Amanpur nije prva medju svojim kolegama, koji se pogresno nazivaju novinarima; ona je znatno vise od toga - njihov simbol. Tako je stekla status "globalne metafore", koja ce se jos dugo pominjati po zlu.

Do takvog polozaja nije stigla zahvaljujuci nekim svojim posebnim (novinarskim?)  predispozicijama ili kvalitetima. Oni koji je poblize poznaju, tvrde da je prakticno nepismena. Kristijan Amanpur je, prosto, "izabrana" - manje zarad necije konkretne volje, vise snagom jedne tehnologije i "duha vremena".

Sirotica vrlog novog sveta

Njena munjevita karijera traje krace od jedne decenije: svoj prvi vazniji novinarski zadatak dobila je 1990. godine. No, dve godine kasnije vec je u Bosni i na putu ka svetskoj slavi, a 1994 - pobijajuci zakon fizike da se jedno telo ne moze nalaziti na vise mesta u isto vreme - boravi u Zairu, Somaliji, na Tahitiju (tu je promasila: gradjanski rat se nije dogodio) i
ponovo u Bosni, stekavsi u tom kratkom periodu vise nagrada negoli sto su ih drugi dobili tokom citave svoje karijere.

Enigma uspona Kristijan Amanpur postaje tim veca kada se zna da ta "polovnjaca" (prevalila je cetrdesetu) nije ni neka "pojava": mozda eroticna za neki poseban ukus, ona je zapravo ruznjikava i muskobanjasta. Njen "imidz" je cista katastrofa: u jednom clanku "Njusvik" je lako pobrojao citavu njenu garderobu, koja se sastoji od ruznog kaputa sa krznenom kragnom, nekoliko majica i kosulja, i dve jakne, od kojih je jedna, ona od nepromocivog platna, progorela na ledjima kiselinom iz akumulatora. Ali, u ugovorima koje potpisuje Amanpurova obavezna je klauzula da nece biti primoravana da se podvrgne
nikakvim kozmetickim tretmanima. Jedan opisivac "lika i dela" ove kontroverzne zene kaze da u programu "60 minuta" mreze CBS, koja je skupo platila njen "ekskluzivitet", Kristijan ima na sebi manje sminke nego ijedan muskarac u toj emisiji. Njen kolega sa CNN-a, koji je proveo tri godine u Bosni, opisuje Amanpurovu kao osobu celicnih zivaca, cak i pod stalnom snajperskom pucnjavom u Sarajevu. To na televiziji izgleda jako zgodno, nadasve "slikovito". Posle se Kristijan slikala pored tenka: "Oh, volim ovu gvozdjuriju!"

Ko je, zapravo, Kristijan Amanpur?

Pitanje nije izraz puke znatizelje ili, jos manje, opsednutosti njenom "magijom ekstrema"; ono je nuzno da bi se razumela citava ova prica u kojoj je zivotni background ("biografija") Amanpurove od nezaobilaznog znacaja. Ona je, sto bi se reklo, child od several cultures: "Hladna sam kao Engleskinja, temperamentna sam kao Mediteranka", kaze. "Ali se osecam Amerikankom!" Dete iz braka jedne Engleskinje i bogatog Iranca, veleposednika, cija je porodica bila bliska sahu, Kristijan je bezbrizno zivela u Teheranu sve do Homeinijeve
verske revolucije, baveci se uglavnom jahanjem. Ostavsi nenadno bez igde icega i spasavajuci glave na ramenima (jedan stric je ubijen u zatvoru), familija buduce zvezde CNN-a odlazi u Englesku, gde Kristijan, sada sirotica, pohadja skolu za devojke koju drze neke kaludjerice i tu cesto biva kaznjavana batinanjem po tabanima zarad "gresnih misli" ili tome slicnog. Studira u Americi, deleci iznajmljenu kucu sa Dzonom F. Kenedijem juniorom.

Kucala je na mnoga vrata. Govorili su joj da nema odgovarajucu boju glasa, da joj je akcenat los i da grozno izgleda. Njena sudbina visila je o koncu. Ali je njeno vreme pouzdano dolazilo. Kada se zaposlila u CNN-u imala je 125 dolara i polovan bicikl. Bicikl su joj oduzeli. Nije bio predvidjen scenarijem.

Junaci sapunske opere

Scenario je kljucna rec. Druga kljucna rec je televizija. Ocito da nova pravila ratnog izvestavanja, koje uslovljava televizija, nisu vise na strani "tvrdih", "cistih", odnosno - kako bi Makluan rekao - "pregrejanih" licnosti: Volter Kronkajt je televizijska istorija koja se sigurno nece ponoviti. Prednost sada pripada "mesanim", "neodredjenim" osobama poput Amanpurove, koje, u toj svojoj mixed - neodredjenosti, olicavaju pozeljan princip
"multikulturalnosti", ono sto je conditio sine qua non svakog danasnjeg "idealistickog rata", dok njihov "pogled na svet" mora takodje biti uopsten, "likvidan".

Ono sto Kristijan voli u Americi, ono sto je preuzela u svoj state od mind (stanje svesti), jesu ideali slobode, tolerancije i demokratije. Manje od ovoga bilo bi vec prag imbecilnosti. No, zasto bi to uopste bilo od nekog znacaja?

Prvo rat u Zalivu, onda Somalija i Bosna, najzad agresija NATO-a na Jugoslaviju, oznacili su konacno status ratnog izvestaca kao oblik posebne emanacije. Ratno izvestavanje bilo je u proslosti patriotski zadatak, avantura, tajna sluzba, biznis, profesija, no tek je u nasim danima, sa televizijom i brojnim "lokalnim ratovima", ono je postalo "egzistencija".

Razume se da propozicije te "egzistencije" (znaci navoda su nuzni) odredjuje bas televizija. Buduci da je televizija globalni fenomen, savremeni ratni izvestac "pokriva" svet, tretirajuci ga kao integralno bojiste. Tako ratovi iz kojih permanentno ("globalno") izvestavaju Amanpurova ili Piter Arnet postaju nesto nalik epizodama televizijske serije.

Tacno je da se ovi moderni "mali" ratovi, kojima "posreduje" televizija, u proseku brze zavrsavaju negoli sto je to bio slucaj sa ratovima u proslosti. Ali se rat kao specificna "televizijska predstava" jedino seli s jednog mesta na drugo: danas je ovde, sutra je vec na drugom kraju sveta - gde ga, spremna, ceka Kristijan Amanpur.

Pomeranje rata iz Iraka ili Somalije u Jugoslaviju samo je "promena dekora" ili tzv. mastera, opsteg plana. Ono gde operisu Amanpurova i Arnet (rat), jeste nesto sto se, poput svake televizijske serije, nastavlja, bez predvidljive mogucnosti kraja. Ta se mogucnost mora odgoditi za daleku buducnost, no i tako ona je samo maglovita pretpostavka, zavisna od
programskog "rejtinga" doticne televizijske serije (rat).

Munjevite "promene dekora" ne samo da taj rejting odrzavaju, nego imaju i za cilj da se, u skladu sa dramaturgijom televizijskih serija, otkloni faktor "pauze", praznog hoda, koji bi, ako se dogodi, mogao dovesti do toga da "junak", televizijski ratni izvestac, postane tudj gledaocu, da se prekine ("ohladi") nit identifikacije koja rat cini delom savremenog "domaceg (kucnog) pejzaza".

Otuda se dogadja to da takvim faktorima ustrojeni televizijski ratni izvestac, koji je deo jedne "predstave", njena "dramska persona", sasvim malo lici na tradicionalnog novinara ili, jos manje, na tradicionalnog ratnog izvestaca, cija je misija bila pod velom tajnosti.

Nije cudo da su se, u novije vreme, televizijski novinari (ili oni koje pogresno takvima smatraju) uvrstili medju junake "sapunskih opera", onih televizijskih serija koje su nekad pripovedale o sentimentalnim iskusenjima princeva i medicinskih sestara, buduci da su, u stvarnosti svojih (i nasih) zivota, i stvoreni po modelu junaka "sapunske opere".

U jednom clanku o Amanpurovoj, gde su pazljivo pobrojani ugovori te "najbolje placene novinarke na svetu", kaze se da Kristijan ne zivi zivotom zvezde iz dzet-seta. Sasvim razumljivo: ona je, mada istovremeno i "ziva osoba" (zvezda dzet-seta), "lik", lice u televizijskoj predstavi rata kao osobene sapunske opere moderne (televizijske) istorije.

Za Pitera Arneta ili Kristijan Amanpur vaze isti zakoni kao i za svakog drugog junaka neke televizijske serije.

Rat kao televizijski zanr

Sada se donekle shvata zasto je Kristijan Amanpur "izabrana" da bude "lik" - i vise od toga: "globalna metafora" - posrednika rata kao "televizijske predstave" u jednom svetu ciji se "ideali" - staromodan pojam sa cudnim znacenjem u ovoj prici - zasnivaju bas na efektima te predstave - u nastavcima. Rat je, prosto, postao "televizijski zanr". Nesto sto se odvija po (svojim) pravilima. Jedno od tih pravila uslovljava junaka. Kristijan je bila po meri tog pravila i usla je u scenario na velika vrata.

Scenario o kome se ovde radi, mada se ni po cemu ne izdvaja iz matrice po kojoj nastaje vecina televizijskih serija, izmenio je - kako rekosmo - posao ratnog izvestavanja i profil tradicionalnog ratnog izvestaca, koji je pio kao Hemingvej, a ljubio kao Gari Kuper. Jer je izmenio smisao rata, koji se, kao "zanr", sada zasniva na prostim, univerzalnim premisama. Ratovi danas nisu ni osvajacki, ni odbrambeni; oni su "produzetak" neke simplifikovane "ideje" - bilo da se vode u ime ljudskih prava, novog svetskog poretka, "sprecavanja
humanitarne katastrofe" ili zbog ideala slobode, tolerancije i demokratije.

Vise od toga izazvalo bi kobnu zabunu.

"Praotac zalosnog plemena" ratnih izvestaca (kako je sam sebe okarakterisao), Tajmsov korespondent iz Krimskog rata (1854) Vilijam Hauard Rasel, bio je u dilemi da li da objektivno izvestava o onome sto vidi ili da pise u skladu sa ratnim ciljevima svoje vlade. Izabrao je prvu soluciju i to je, za citavo jedno stolece, opredelilo profesiju.

Takva dilema deluje danas krajnje staromodno; zapravo, ona vise ne postoji kao
"zanrovska odrednica".

Kolege iz stampe (koje, ipak, nisu "likovi") cesto zameraju Amanpurovoj da olako prekoracuje granicu izmedju izvestavanja i "advokatisanja", to jest, otvorenog svrstavanja na jednu od zaracenih strana. Ona to ne porice; naprotiv - "kult ravnoteze" je tiranija novinarskog mediokritetstva, kaze Kristijan (i delimicno je u pravu). U vreme bosanskog rata vise puta je izjavila da se njeno izvestavanje, pristrasno preko svake mere, zasniva na uverenju kako je nedopustivo izjednacavati krivicu strana u ratu. To je, sa moralistickog stanovista, neosporno tacno: nema jednakosti u zlocinu. Ali, ako se podje od
takve aksiome, onda nema ni novinarstva, ciji je smisao bas u ravnopravnosti svih "subjekata" informacije ("neka se cuje i druga strana"). Ono sto imamo kao rezultat jeste "literatura" ili je - televizija. No, preuzimajuci "literarni metod", televizija svojim medijskim svojstvima dodatno "dramatizuje" rat na krajnje bestidan nacin. Kristijan kaze da je vise puta od bilo kog drugog novinara intervjuisala Radovana Karadzica. Ali uvek kao
prononsiranog "ratnog zlocinca". To deluje hrabro, odvazno, cak drsko, ali je istovremeno i odvratno, jer je, izneverivsi pravilo profesije, novinar postao aktivni ucesnik rata, i to onaj sto pretenduje da je jedini koji zna njegov ishod.

Rat tako, konacno, postaje puka "dramska situacija". Svaka dramska situacija ima sopstvenu formu, unutar koje se jedino moze odvijati; ona je jedan klise.

Bodrijarova teza da danas dogadjaji slede informacije (umesto da bude obrnuto) moze biti razumljiva samo ako joj se pridoda stav da informacije slede sopstvene klisee unutar odredjenih, zadatih dramskih situacija (rat). Tamo gde nema klisea, nema ni informacije, onda posledicno nema ni dogadjaja, nema nicega.

Mada to zasigurno ne znaju, Amanpurova i sledbenici su nakaradni zastupnici (protagonisti) aristotelovske dramaturgije. Stari filozof je rekao: "Licnost je zaplet."

Buduci da je, u televizijskoj seriji "Samo je rat vecan", glavna licnost Kristijan Amanpur, Aleksis svih ratova, ona je ta oko koje se "zaplice" radnja (bez izgleda da se ikad "otplete"), cije nesmetano odvijanje (kao "dramske situacije") treba obezbediti uz pomoc odredjenog broja stereotipa. Nije vazno zasto je neki rat izbio i zasto se vodi, vec je vazno odrediti ko su u njemu "dobri", a ko "losi" momci. Kada se ta odluka donese, sve se odvija po oprobanom modelu koji su milioni televizijskih gledalaca davno usvojili, vicni "citanju" izmena dekora (palme, pesak, sneg, mostovi; dakle - Somalija, Irak, Albanija, Jugoslavija) i "razumevanju" mastera (ljudska prava, novi svetski poredak, humanitarna katastrofa). I oni samo cekaju novu epizodu serije o Kristijan Amanpur, kao sto su nekad cekali novu epizodu stripa o Tarzanu.

Zato nije u pravu komentator "Politike" kada kaze da je istina u opasnosti tamo gde se pojavi Kristijan Amanpur. Tamo gde je Kristijan Amanpur, tu istine nema, pa ne moze ni biti u opasnosti.

Bogdan Tirnanic.