Tonzilarni problem

Dr Nebojša Rakić

Operisati krajnike (tonzile) ili ne?

Dilema prisutna od trenutka kada se započelo sa ovom, bez konkurencije najčešće izvođenom operacijom. Dilema koja ne samo što često međusobno suprotstavlja pedijatre, otorinolaringologe, imunologe i mnoge druge specijaliste koji su na ovaj ili onaj način "umešani" u ovu problematiku, nego dovodi do razmimoilaženja i unutar samih specijalnosti – nije retkost da na primer, jedan otorinolaringolog predloži operaciju, a drugi savetuje da se to ne radi. Ova tema je bila, jeste i biće predmet mnogih kongresa, sastanaka i razgovora medicinara, bez mogućnosti da se donese jedinstven stav o tome.

U jednome se ipak svi slažu - krajnike treba operisati kada su bolesni i kada njihovo zadržavanje u organizmu donosi više štete nego koristi. Zašto onda uopšte postoji "tonzilarni problem", čemu onda tolika buka?

Ono u čemu se lekari razilaze u svojim pogledima je kako proceniti da su krajnici postali toliko bolesni da bi trebalo da se operišu. Naime, ne postoji nijedna potpuno sigurna metoda, bilo laboratorijska, bilo klinička, kojom bi se to moglo sa stopostotnom pouzdanošću utvrditi.

Zbog ovakve situacije roditelji dece koja su kandidati za intervenciju često ne znaju kako da postupe, kome da se "priklone" - pedijatru ili otorinolaringologu (pošto nije retkost da se ove dve specijalnosti ne slože po ovom pitanju). Na sreću, u većini slučajeva je stvar jasna – postoje mnogi parametri koji nas rešavaju dileme (česte gnojne upale krajnika, njihova veličina koja onemogućava normalno disanje, ishranu i razvoj deteta, noćna gušenja, itd.). Problem nastaje kod "graničnih" slučajeva. Tu presuđuje strpljenje i iskustvo lekara, koji često ne donese odluku odmah, već prati dete i proceni tokom određenog perioda da li su krajnici toliko oboleli da su počeli da ugrožavaju zdravlje deteta.

Smatra se da su pedijatri konzervativniji u pogledu ove operacije od otorinolaringologa, i činjenica je da se ova operacija, naročito u bogatim zemljama zloupotrebljava i da se nekritički postavljaju indikacije za nju zarad materijalnog dobitka – u SAD, npr, jedna takva operacija košta oko 3.000 dolara! Međutim, vreme oskudice i nemaštine koje nas je snašlo bar je u ovoj oblasti donelo neke pozitivne pomake: kod nas su jako pooštreni kriterijumi za ovu operaciju i otorinolaringolozi je rade samo kada je to zaista neophodno. Stav da krajnike ne treba operisati ni u kom slučaju je opet druga krajnost. Taj stav je, nažalost, dosta prisutan kod nas, tako da nije retkost videti krajnje zapuštene slučajeve, decu kojoj je, slikovito rečeno, "duša u nosu" jer ne mogu ni da dišu ni da jedu kako treba.

Kod operacije krajnika u odraslih ljudi situacija je slična. U oceni postojanja indikacije za ovu operaciju često sa otorinolaringologom sarađuju internisti i dermatolozi, zajednički tražeći uzrok nekih poremećaja koji za laika na prvi pogled nemaju neke veze sa krajnicima (reuma, reumatska groznica, opadanje kose, itd).

Pošto ovu operaciju vrše otorinolaringolozi i praktično preuzimaju svu odgovornost za pacijenta i rezultat operacije, sebi daju isključivo pravo da njihova reč bude presudna u ovoj večnoj dilemi. Kada se zna da je takva odluka doneta tek nakon vaganja svih relevantnih faktora i na osnovu velikog ličnog i iskustva generacija otorinolaringologa koji su se ovom problematikom bavili, smatram da je takav stav ispravan. I pored ovoga, pomalo isključivog stava, ostaje veliki prostor za saradnju i dogovor sa kolegama drugih specijalnosti, gde su odlučujući samo čvrsti argumenti, a ne neke dogmatske postavke.

® Copyright, 2001. All Rights Reserved.
SigmaMax Publishing.

Search term:
Case-sensitive? yes
exact fuzzy