This is a document in Serbian and English
where you can find various information concerning
the NATO military action against Serbia.

Next document

Petar LUKOVIC

Feral Tribune
Broj 712,
10. MAJ. 1999.

Feralov beogradski reporter izvjescuje o prilikama u jugoslavenskoj
prijestolnici koji su Nato-ovi zrakoplovci zavili u crno

Rakete zemlja-mrak

Niko nema struju, vecina ne zna sta je to voda. Secamo se Sarajeva, za utehu: kako je njima bilo cetiri godine? Po pijacama jagma za baterijama i svecama. Sporet na drva (popularni "smederevac") ima veci znacaj od pentijuma. Nema kafe. Redovi za cigarete su impresivni. I sto je najgore: nigde nema para. Preseceni su svi normalni finansijski tokovi, niko nikom nista ne placa, svako svakom duguje, prica se da ce sve penzije biti iste

Nesreca nikad ne dolazi sama! Taman kad smo se navikli da RTS povremeno
(hrvatski: cesto) nema signala i da je moguce zivjeti bez TV Dnevnika, sudbina je htela da se HRT ovih dana u izvesnim delovima Beograda dobro vidi i, sto je jos gore, vrlo dobro cuje, te smo povrh svega, rata, nestacica, manijakalne depresije, anksioznosti, zurenja u nebo, patriotskih pesama, bombi svih vrsti i ostalih pizdarija svojstvenih Balkanu poslednje decenije - doziveli i poslednji udar: da s vasih ekrana cujemo kako ste nas (slavodobitno) odbili glede zahteva za strujom, jer ste vi, kao, pridruzeni NATO-clan, a mi smo, po obicaju, omiljeni neprijatelji koji i treba da budu u mraku, tamo gdje mu je valjda mjesto.

Ipak, najludje mi je bilo vidjeti specijalnu emisiju o Gojku Susku: kako u
prvi mah nisam shvatio o cemu je rijec, na osnovu osecajnog glasa potresene
spikerice naivno sam uleteo u zamku da pomislim kako se radi o meni anonimnom ali visestrukom dobitniku Nobelove nagrade iz razlicitih oblasti: cuo sam kako je On voleo djecu, narod, predsednika, domovinu, kako se patio i mucio... kako je organizirao obranu i napad, kako je ljubio, voleo, branio... ali je sreca bas u tom casu bila na nasoj srpskoj strani: nesto je puklo napolju, nebo se obasjalo - i odjednom, ode po drugi put Gojko Susak, ode slika s televizora, ode svetlost u mrak, ode sve u pizdu materinu.

Darkness, rekli bi Englezi, ne verujuci svojim ocima: Beograd, grad od dva
miliona stanovnika (kakvih po Hrvatskoj ima na stotine, ili se varam?), a uz njega i ogroman dio Srbije ostao je bez struje.

SMRDLJIVI SOLITER

Ta slika - veliki grad u potpunom, zastrasuju‘em mraku, nigde jednog
osvetljenog prozora ili zgrade - nesto je sto cu pamtiti kao jezivi
eksperiment: gledas mrak, tamu, crnu rupu koja se spojila sa oblacima, svuda jeziva tisina, ne pomaze ni sjecanje na Gojka, nista ne uspeva da otkloni grozni feeling u stomaku. Palimo svece, ukljucujemo tranzistor da cujemo sta se desilo; peva Galija sve u sesnaest, pesma "Pravoslavlje" odjekuje stanom na Zvezdari, niko ne javlja sta se dogodilo. A mozda se nista nije dogodilo dok ne potvrdi Tanjug. Mozda je Beograd sav u svetlu, mozda haluciniram, mozda ne cujem dobro: po pedeseti put zurim u crnu rupu, negde odjekuju sirene, otkrivamo da nemamo vode, a na radiju - muzika.

Telefonom nam javljaju: prijatelj prijatelja (a rodjak kume iz Obrenovca) kaze da su raketama sprzili tamosnju termoelektranu "Nikola Tesla". On licno nije video, ali je provereno. Min njet. Na nekoj radio-stanici stidljivo javljaju da su "izvesni delovi Beograda bez elektricne energije".

Majke ti? Izvesni? Opet pogledam kroz prozor - Vojvodina u totalnom crnilu, od Panceva samo odbljesak noci, nebo grozomorno, zemlja kao nebo, vec mi se vrti u glavi. Sta cemo: telefoniramo kao ludi: javljaju se Bata, Vaca, Mila, Sasa, Dragana... niko nema struju, vecina ne zna sta je to voda. Secamo se Sarajeva, za utehu: kako je njima bilo cetiri godine?

Hvatamo "Slobodnu Evropu" gde nam kazu ono sto vec odavno znamo: Beograd i
veci deo Srbije nemaju struju i vodu, sve ce to narod pozlatiti, samo da
ostanemo pribrani i da ne pokleknemo pred visestruko nadmocnijim neprijateljom koji se povampirio i otkrio svoje fasisticke namere. Na Radio-Beogradu ni traga od vesti glede struje; oni imaju svoj program, svoje teme (Predsednik Milosevic oslobodio tri americka vojnika), bas ce sad da se bave elektrikom, vazno je da je miroljubiva politika u zamahu i da nas niko i nikad pokoriti nece.

Zakljucujemo pricu priznanjem da je voda vaznija od struje: em smrdi po
soliteru, em ne mozes u WC, zaboravi na tusiranje, lezanje u kadi i sve ono
sto ide uz to (telefonski pozivi, glas koji cekas, topla voda, mrak po izboru, senzualnost na granici ludila)... samo je naucna fantastika. Realnost je sledeca: ne spavam cele noci, gledam u nebo i zemlju (isti kurac: svuda je mrak), pusim oslonjen na prozor, makedonsko bijelo ima pomalo blesav okus.

16 SATI U LIFTU

Vec je sest ujutru: status quo. Nema vode, nema struje, otac i majka jedva
izvukli zivu glavu u Barajevu, selu nadomak Beograda; NATO je bombardovao
nekakav vojni objekat, a geleri pogodili vikendicu, promasili roditelje,
udarili u krov... razbili crepove, jedan od gelera tezak skoro tri kilograma (kaze otac). Zakljucujemo diplomatski: vazno je da smo zivi i zdravi, jebes struju, doci ce i ona jednog dana.

Sedeti kod kuce nije resenje; otici od kuce nije resenje; na Dorcolu jos od
sinoc nisu culi za elektricnu energiju; Internet ne radi, pekare ne rade - vec su poprilicni redovi za hleb zvani kruh. Na benzinskim stanicama, takodje; svi sedimo i, kao, cekamo da se dogodi Cudo.

Culi smo vec: grafitnim bombama gadjani su elektro-sistemi Srbije. Fina,
grafitna prasina izaziva kratke spojeve koji vode ka raspadu sistema ("Nista novo - kaze moj prijatelj. - U ovoj zemlji raspad sistema traje vec
deceniju").

Pricaju da su u soliteru do nas iz lifta izvukli coveka koji je tamo proveo
vise od 16 sati. Jebes lift, idem peske. Ali, kako je kreten koji je
projektovao moj soliter bio izuzetno talentovan - uspelo mu je da u zgradi,
uvek, bez obzira na godisnja doba i vreme dana, bude totalni mrak. Silazim
polako, brojim stepenike, drzim onu plasticnu ogradu kao pojas za spasavanje; treba mi bar pola sata da sidjem sa ove kurojebine od dvanestog sprata.

Naravno, trolejbusi ne rade; taksisti nemaju goriva; autobusa nigde na vidiku. Idem ka Dorcolu, sve verujuci da (mozda, Alah je veliki) tamo ima struje. Nema struje, nema vode... A tek je ponedeljak! ... a onda je struja koja je dosla nestala pre nego sto je stigla. Vrtim se po kuci i ne znam sta cu sa sobom: iz toaleta smrdi kao s deponije, otvaram prozore i opet gledam u Beograd. Sati prolaze kao decenije, sporo se vuku minute, bez uspeha telefonom pokusavam da dobijem Zagreb, Sarajevo ili Split; uzimam knjigu i jednu recenicu citam vekovima; ne spava mi se, nisam gladan, nisam zedan, nisam nista. Biljka u kavezu. Negde oko pet - opce veselje: dosla struja, jebes vodu, mozemo da slusamo diskove (African Celt Sound System - preporucujem!), zivot, jebem mu mater, ume da bude lijep kad ga ukljuce u 220 volti.

KAD ZAPEVA SIZELA

Gledamo filmove na videu: "Citizen X", "The Siege", "In & Out". Zaboravljamo gde smo, u kojoj drzavi, potpuno zaslepljeni ekranom koji svetluca zapadnjackim slikama. Negde oko devet, u posetu stize "sizela", sirena kojom najavljuju vazdusnu opasnost. Nebo je vedro, grad u polumraku, na ulicama opet nema svetla.

Za trenutak ukljucujem "Dnevnik" koji traje jos od juce: prodavnice su pune, proizvodnja i izvoz u porastu, moral stanovnistva sve jaci i sve cvrsci, obnovicemo jos starije i jos novije fabrike, niko nece ostati bez posla, zlikovci ce sve ovo morati da plate, doci ce maca na vratanca, ovako izgleda narod koji se bori za svoju slobodu...

Tu su izvestaji iz Moskve i Pekinga, clan komunisticne partije iz Tajpeha
ostro se usprotivio bombardovanju, pismo Adolfu Klintonu napisao je i jedan
posteni Albanac, stvari, izgleda, idu u nasu korist, istina se polako ali
sporo siri svetom, izdrzacemo, ne mogu nas pobediti. Lako cemo za pobedu, sta cemo za vodu. Osluskujem cevi, otvaram slavine, s maramicom preko usta ulazim u toalet. Na radiju samo domaca muzika, smenjuju se Galija, Zorana, Ivan, Gala, Mala, Dala, Sala... samo nek je veselo, sutra ne umire nikad.

Na Dorcolu su izgubili svaku nadu da ce ikad dobiti struju. Secanje na vreme Ante Markovica i place od tisucu maraka cini se kao da je iz nekog drugog zivota.

OPTIMIZAM CVATE

Poruke sa e-maila jedini su opipljiv dokaz da jos postojimo postojano, kano
klisurine: javljaju se prijatelji iz Bostona, Santa Monike, Londona, Glazgova, Pariza. Niko od njih nije srecan zbog bombardovanja; cinjenica da nemamo struje i vode zvuci im kao science-fiction, rec je o likovima koji ne znaju sta je nestanak struje, nije im jasno da neko nema vode, kako je uopce moguce ziveti u mraku? Moguce je. Upalis tri svece, zuris u plamen, pijes vino i onda haluciniras da si na Bracu, u mraku, okruzen golim zenama koje te polivaju "Babicem" i ljube dok ne svane.

Svira "smirela", a potom, pola sata docnije, opet "sizela": obavestavaju nas da se uspostavlja "energetski sistem", mole nas da ne ukljucujemo sporete, zamrzivace, frizidere i bojlere. Moze jedna sijalica, eventualno. Uvece idem na Dorcol: pouzdani izvori kazu da je stigla struja, moram da proverim e-mail, idealan nacin da se ubije nekoliko sati pred ekranom uz prizore uzbudljivih, nagih Japanki. Devet je sati: mracne ulice kroz koje vijori neki lagani tajfun iz Sibira izgledaju ledeno crne. Samo najuporniji stizu do taksija. Prolazim pored zatvorenih kafana i kafica, senke se mimoilaze mrakom, vlada neka neprirodna, bizarna tisina koja stvara strah u kostima, jedva cekam da se dokopam Zvezdare, svog solitera, svog prozora i svog pogleda na Beograd.

Vesti su pune optimizma: Rusi su pokrenuli odlucnu diplomatsku akciju,
Cernomirdin je odlucno otputovao u Ameriku, Ivanov je odlucno osudio napade. I Kinezi su se probudili: honorarni kurir u Ministarstvu za ginekologiju odlucno se usprotivio NATO-napadima. Belorusija i Grcka odlucno salju humanitarnu pomoc. Srbi iz Danske odlucno porucuju da izdrzimo. Srbi iz Sidneja odlucno obecavaju da ce se svake veceri moliti za nas. Srbi iz Svedske nece odlucno obilaziti porno-sopove sve dok traje agresija na nasu zemlju. Srbi iz Austrije reseni su odlucno da nas ne zaborave. Srbi iz Nemacke telepatski su odlucno uz nas.

NEKA BUDE VINA

Jutros (petak), negde oko 11, opet sirene: matine-bombardovanje zapocelo je u Rakovici, odakle se vije gusti dim. Na radiju samo muzika: upravo slusam
Magazin i komad simbolicnog naslova "Ginem". Kao sto vidite, izvesni Hrvati
jos zive na ovdasnjim ratnim talasima, otporniji nego ikad, spremni da nam
pomognu pjesmom ako nece strujom, glasom ako vec ne moze telom.

Na podnevnim vestima Radio-Beograda zagrobni glas objasnjava da je citav svet shvatio miroljubivu politiku ove zemlje i podrzao napore Slobodana Milosevica da se zaustave nicim izazvani napadi na ovaj mali, prkosni i tolerantni narod. Negde napolju, opet se cuju avioni i potmule eksplozije: izgleda da piloti nisu obavesteni da je mir nasa sudbina i da je NATO potucen do nogu.

Molim boga da ima struje, da kompjuter huci kao Sutjeska, neka bude vina, neka Sirene misle o pojedinim Srbima, neka Brac ostane nocu u mraku, neka
repriziraju emisiju o Gojku Susku zbog gledalaca u Srbiji koji su propustili najzanimljivije delove, neka i dalje HRT odjavljuje program izjavom "NATO-u zelimo mnogo uspjeha, a nasim susjedima vedro vrijeme", radovacemo se i mi... jednom. Valjda. Vi znate zasto.

Copyright FERAL TRIBUNE d.o.o. 1998. All Rights Reserved.