This is a document in Serbian and English
where you can find various information concerning
the NATO military action against Serbia.

Next document

Kako pametni Srbin zove glupog Srbina?

Iz inostranstva.

Pozdrav pametnim Srbima od jedne glupe Srpkinje.

Dok u nocnoj tmini otkucavaju prvi sati 237. dana do pocetka
novog milenijuma, ja sedim uz svecu i sitnu knjigu pisem na dar
manastiru... Moj notebook kompjuter, cudo moderne tehnologije,
sada moze da mi sluzi samo kao daska za pisanje. Zlotvori su nam
opet iskljucili struju.

Samo sto sam vam prosle nedelje poslala moj prethodni Ratni
izvestaj, manijaci su bombardovali Generalstab. Oprostila sam se
od te lepe ruzicaste zgrade jos prvih dana rata, ali me je ipak
njeno rusenje zapanjilo. Cemu rusiti zgradu iz koje je izneto
sve, od namestaja do utikaca za struju! Jedino sto nisu mogli
izneti su dva velika vitraza 8x20m koja su se razbila u
paramparcad, a njihov autor, sada vec u dubokoj starosti, plakao
je nad njima kao da mu je umro neko najrodjeniji. NATO je konacno
naucio nesto o srpskom mentalitetu i to odmah primenio protiv
nas. Shvatili su da su nasa merila vrednosti drugacija od
njihovih i da nam nije toliko stalo do materijalnih gubitaka,
mostova, fabrika, zgrada. Toliko su nam ih puta rusili tokom nase
istorije, pa smo ih opet nekako sagradili! Ali ljude ne mozemo
prezaliti. Za nas ne postoji collateral damage i acceptable
casualties i kad govorimo o ratnim gubitcima govorimo o ljudima,
a ne o stvarima. Zato su krvozedne zveri izmislile 'bombardovanje
sa zadrskom'. Posto su shvatili da Srbi cim se negde pripuca,
trce da vide mogu li nesto da doprinesu, poceli su da se vracaju
petnaestak minuta kasnije, da ponovo gadjaju vec pogodjene
objekte. Odmah nakon sto je razneto levo krilo Generalstaba, ceo
komsiluk je vec bio na ulici ili stajao na balkonu. Dojurila su
kola hitne pomoci, vatrogasci i milicija, a clanovi gradske
vlade, koji su u obliznjim zgradama radili do kasno u noc, dosli
su se da vide da li mogu nesto da pomognu. Za to veme ja sam vec
bila na telefonu sa kuma Oljom, obavestajna baza Slavija, koja mi
je opisivala kako joj se cinilo da se cela njena zgrada podigla,
levitirala par sekundi, pa trupnula nazad na zemlju. A onda sam
zacula zvizdanje raketa. To i nije pravo zvizdanje, vise nalik na
zvuk koji prave kola kad u punoj brzini voze po mokrom sljunku.
Imala sam vremena da Olji kazem da se skloni od prozora i da se
polako, bez panike, stustim do kupatila, kad su dve eksplozije
raznele i drugo krilo Generalstaba. A plemeniti ljudi koji su u
tom trenutku iz rusevina izvlacili povredjene, ostali su bez
ruku, nogu ili glave.

Do jutra se i majka priroda pridruzila opstoj zabavi,
najavljujuci svoj ulazak u arenu zemljotresom, koji je sve zgrade
koje su se do sad tresle po vertikali, zaljuljao i po
horizontali. Vazduh je u celom gradu do podne bio pun belicaste
prasine, tako da je bilo nemoguce disati. Uvece je pocela zestoka
oluja sa jakim pljuskovima i grmljavinom. Munje su parale nebo
nad Beogradom, granajuci se sa jedne strane horizonta na drugu, a
gromovi su se nadovezivali kao bubnjarski tus. Ljudi su zvali
radio stanice da provere jel' to stvarno samo oluja, a roditelji
su pokusavali da objasne deci razliku izmedju bombardovanja i
grmljavine.

A onda su nitkovi odlucili da se surovo obracunaju sa srpskom
strujom. Kad vec ne mogu da uniste vojnu tehniku, udarili su na
belu tehniku! Grafitna vlakna ili ti kurcslus bombe, kako im od
miloste tepamo, napravile su od Srbije i bukvalno crnu rupu na
mapi Evrope. Elektricari su ubrzo shvatili da je sav alat koji
imaju na raspolaganju nedovoljan i neprimeren zadatku i dali se u
potragu za metlama! Samo sto su nekako uspeli da pometu kao
paucina tanka vlakna i vrate nam struju, majka priroda je
izmislila novi nacin da zeza srpski narod i podigla zestoku
kosavu, koja je uskovitlala preostala vlakna i ponovo ih
razbacala po strujovodima. (Kosava se do Oklahome i Kanzasa
razvitlala u tornado i pokusala da izravna racune po broju
porusenih kuca.) Skoro pet dana trajala je bespostedna bitka za
svetlo, koja je sa sobom odnela mnogo zrtava. Samo u mom
domacinstvu, svoj zivot na oltar otadzbine polozili su
mikrotalasna rerna, elektricna cetkica za zube i video rekorder.
Neka im je vecna slava i hvala.

Izmedju dolaska i nestanka struje, gledali smo Dzesija Dzeksona
kako vodi onu trojicu zabludelih nesretnika kuci. Nas ljubljeni
diktator je, znajuci da Dzeksonova misija nije dobila blagoslov
zvanicne vasingtonske vlade, velikodusno poklonio Dzesiju adut za
predizbornu kampanju, ko zna koju po redu. Kad su me zabrinuti
Amerikanci bojazljivo pitali sta ce se desiti sa njihovim jadnim
nevinim decacima u nasoj okrutnoj tamnici, lepo sam im rekla da
ce im se srpski strazari gorko osvetiti dajuci im nadimke i uceci
ih psovke i narodne pesme. S obzirom da su pismo zahvalnicu
strazarima potpisali sa 'Bog D bomogo. Slobodan.', bila sam
apsolutno u pravu. Amerikanci su duboko razocarani sto ih nismo
vratili u delovima. Prvo sto je izletelo iz usta komentatoru CBSa
koji ih je docekivao na aerodromu u Nemackoj bilo je: 'Pa to je
mladez na Gonzalesovom licu! A mi smo stalno mislili da su ga
Srbi premlatili!'.

Onda smo prosli kroz mentalnu torturu putem satelita, gledajuci
Tonija Blera u poseti izbeglickim kampovima u Makedoniji. Toni je
izigravao Engleskog pacijenta, u kosulji sa zavrnutim rukavima
okruzen obozavanjem domorodaca. Utisak je kvarila njegova zena
koja je izgledala gore od svake ofucane izbeglice, prava engleska
seljancura sa ustima kao zepa. Navatali su im par siptarcica,
opranih i dezinfikovanih za tu priliku, da se slikaju sa njima u
satoru. Onda je Toni otisao da, kao lider vodece sile Alijanse,
zaplasi Kiru Gligorova, ciji je sam izgled recito govorio:
'Bratko, preziveo sam ja dva atentata, prezivecu vala i tebe.'
Bler je ostavio tako dubok utisak na Makedonce, da su vec sutra
zatvorili granicu prema Kosovu i rekli da ce od sada primati
izbeglice reciprocno - odnosno isto onoliko koliko ih NATO odvede
kod sebe u kucu.

Za to vreme su makedonski klinci gadjali kamenicama francuske
vojnike, a seljaci skidali sprzene pilote sa grana i avionske
rezervoare sa krovova. Grci su osvetlali pravoslavni obraz
praveci diverzije sa saobracajnim znacima. Kako kolona bornih
vozila i tenkova krene iz Solunske luke, oni pocinju da obrcu i
skidaju saobracajne znake, sve dok se ovi ne zaglave u uske
ulicice i corsokake. Kolonu od 30 tenkova su tako odveli, umesto
na auto put, do kvantaske pijace, gde su ih piljari, shvativsi
sta se desilo, gadjali paradajzom i rotkvicama. Dve uciteljice iz
Soluna su svojim mercedesima preprecile prolaz vojnih vozila i
drzale ih tako cele noci, jer su se ovi bojali da ucine nesto sto
bi izazvalo incident u vec nategnutoj atmosferi. Iste noci kad je
kukavicki bugarski parlament glasao da dozvoli NATOu dva vazdusna
koridora od turske granice, bomba je pala na privatnu kucu
nekoliko kilometara od Sofije. Ima Boga.

NATO je u napadu iskrenosti priznao da smo mu oborili drugi avion
(cuj, drugi!), ovaj put F-16, ciji su rasuti delovi bili dovoljno
veliki da su cak i Pentagonski eksperti morali priznati da je to
stvarno avion, a ne nekakva srpska propagandna ujdurma. Seljak,
na ciju je sumu avion pao, je izjavio da ce da trazi odstetu od
Nate, mada mu se svidja ono pilotsko sediste koje je zavrsilo na
njegovom plotu i smatra da ima prava da ga zadrzi. Dan kasnije
zveknuo je jos jedan avion u po bela dana, negde kod Bajine
Baste. Seljaci spazili da se pilot katapultirao i posli da ga
traze. Konacno ga ugledase kako visi u granama, zapetljan u
padobran, pa posedase oko drveta da smisle sta im valja ciniti.
Na kraju odlucise da posalju jednog po lokalnog milicionera koji
je bas mezetio u kafani ispred Mesne zajednice, a drugi poce da
se penje uz drvo sa nozem u zubima, kako bi presekao padobranske
veze. Pilot koji se prepao da ce da ga prekolju poce da urla i
tako urlajuci pade pred seljake. Seljaci su ga prvo malo
izbubecali, pa mu onda dadose tri rakije da se povrati. U to
stize i milicija da povede pilota, i naredi da niko nista ne
dira, jer vojska samo sto nije dosla. Seljak na ciju je zemlju
pilot pao, zadrzao je kao suvenir pilotsku jaknu i ponosno je
obukao kad je posao da nahrani svinje. Medjutim, kad je pilot
tresnuo sa drveta na zemlju aktivirao je lokator, te se preko
bosanske granice sjurio rescue helicopter sa specijalcima i poceo
da panicno obigrava oko mesta gde se avion srusio. Zacas su
locirali lokator, ali im nije bilo jasno zasto pilot cisti
svinjac. I dok su oni zapanjeno posmatrali razvoj dogadjaja,
naisla nasa vojska i ... neutralisala ih.

Neunistive ubilacke masine koje ce Srbe naterati u panican beg,
kako su Apache helikopteri najavljivani, su iznenada izgubili na
popularnosti u satelitskim vestima. Sada odjednom pocinju da im
nalaze mane: te su spori, te nisko lete, te nemaju dovoljno
obucenih pilota... Pre par nedelja gledala sam intervju sa
Arkanom i mislila kako je vickast do bola, kada je objasnjavao
kako cemo se mi Apacima suprotstaviti strelama. Tek pre neki dan
shvatih da je notorious paramilitary leader Ar Khan zapravo
mislio na 'Strele', oruzje nase proizvodnje kojim smo, po vestima
koje sam cula iz vise pouzdanih izvora, naterali jednog Apaca da
aterira i preda se. Pentagon je brze bolje izasao sa pricom da je
taj helikopter eksplodirao nedaleko od Tirane, zbog tehnicke
greske. Pa jeste tehnicka greska, u koracima. Ali mi smo izvodili
slobodan udarac. I kakva je to vojska koja svom oruzju daje imena
na jeziku nacije koju je prakticno potamanila? Sto bi rekao
aforizam u danasnjoj Politici: Kad sam bio mali plakao sam kad su
ubili poslednjeg Mohikanca. Ridao sam kad je poginuo Bik Koji
Sedi. Doslo je vreme da osvetim Vinetua!

Jedno od vecih licih preispitivanja dozivela sam pre neki dan,
gledajuci intervju koji je Mira Markovic dala Denu Rederu za CBS.
Tesko mi je javno priznati, ali u duhu JULovske komunisticke
samokritike, moram to da ucinim. Jebi ga, slazem se sa svime sto
je rekla! Posle prvih desetak minuta prestalo je cak i da mi
smeta sto ssssussska kad plica, i sto se beci i prenemaze, kao da
je siparica. Lepo je objasnila Amerikancima da su kao slon u
staklarskoj radnji i da smo mi na daleko visem civilizacijskom i
kulturnom nivou od njih, iako nemamo struje, vode i mostova.
Takodje ih je zalepila da u njihovim medijima vlada cenzura, sto
su Amerikanci odmah opovrgnuli time sto su intervju prikazali - u
trajanju od celih tri minuta. Pomenula je i TV Kosavu, televiziju
njene cerke koja je postala meta fasistickih agresora bas u
trenutku kad je prestala da emituje hrvatske muzicke spotove i
pocela da prikazuje dobre filmove. Inace TV Kosava je posle
nedelju dana nastavila sa radom, prikazujuci na svojoj
frekvenciji Kineski kanal CCTV. Da, dobro ste procitali - Kineski
satelitski kanal, na kome izmedju prenosa kineske opere i
dokumentaraca o dostignucima drevne Kineske arhitekture,
povremeno emituju vesti na engleskom jeziku.

Nasa drzavna televizija RTS, zvana The Nenadjebiva, drsko prkosi
svim pokusajima da bude ucutkana. Krci, susti, trese se, ali se
svakog dana uporno emituje iz nepoznatog studija. I svaki dan
tacno na vreme, vesti pocinju sa izvestajem koga je nas diktator
imao u gostima i kako je gost ostro osudio agresiju Natoa na
jednu suverenu zemlju. Nema veze sto su nam izmedju dva dnevnika
porusili desetak bolnica i skola i pobili silan narod. Bitno je
da mi odmah vidimo da nam je Sloba ziv i zdrav i da samopregorno
radi na nasem spasenju! The Serrrrbian tyrant and his cronies,
kako ih naziva britanski ministar odbrane (koji uzasno lici na
Renea iz serije 'Alo, alo', ali ima gori akcenat), sastaju se
svakog dana na drugom mestu, kako bi zavarali protivnika. Od kad
su digli u vazduh rezidenciju u Uzickoj, samo sele ikebanu i
flase sa kiselom vodom iz jedne sale u drugu, a svakog gosta
primaju u sobi sa drugacijom bojom mebl stofa. Sloba nam je malo
ufitiljio, deluje umorno i oci su mu smanjile, a usi povecale.
Ali ni ostali ne izgledaju bolje, Bulatovic jos vise podseca na
baseta sa tuznim okicama, a Milutinovic je dobio tamne podocnjake
i prestao je da se cerebece ko lud na brasno. Gledam juce na CNN,
Washington political analyst sa kravatom Harvardskog
univerziteta, ozbiljno objasnjava kako je izuzetno znacajno da
Klinton ne ode u istoriju kao covek kome je Monika popusila, nego
kao lider koji je srusio jednog Milosevica! Da nije bilo vec
kasno uvece, odmah bi otisla da kupim Slobinu sliku i da je
okacim iznad televizora.

Ali najveca idiotija vidjena na malom ekranu televizijskih
prijemnika je program Ujedinjeni NATO, ciji se signal stalno
probija na frekvencijama Arta i TV Novi Sad. 'Dok su roditelji
posli u ducan da kupe kruh, srpski policajci su uhitili njihovu
obitelj i odvjeli ih u nepoznatom pravcu,' ubedjuje nas glas
spikerke, dok na ekranu gledamo zabradjene siptarke kako lade
neku babu, koja je kao izgubila svest. Onda se cuje glas sa
madjarsko-vojvodjanskim akcentom, koji u proseku uspeva da utrefi
dva padeza po recenici: 'Mi se ne borimo protiv Srpskih naroda,
vec protivu rezima Milosevica. Srpski narod je dobar narod. Mi
volimo srpski narod.' Volimo i mi vas, pa vas ne bombardujemo,
pizda vam materina! 'Nemate vode, nemate struje, nemate hleba. Za
sve je to kriv Milosevic. Nemate struje, nemate vode, nemate
hleba!' To je propraceno nekakvom sumanutom, hipnotickom muzikom,
tipa: ti spavas, ti spavas, oci ti se sklapaju... I onda kao
vrhunac daju vremensku prognozu sa slikama lepota nase domovine,
na kojima se vidi Novi Sad sa mostovima koje su oni srusili! Ako
su hteli da nas uplase, uspeli su. Prepali smo se na smrt kad smo
videli sa kakvim kretenima imamo posla!

Inace Vuk Draskovic se jedno vreme primirio i konacno pustio
ostale iz njegove stranke da daju izjave za stampu. U tom SPOu
ima nekoliko pametnih i pozrtvovanih ljudi, a i ne mogu da gresim
dusu, dosta su ucinili da grad funkcionise u ovim nemogucim
uslovima. A onda je sinoc iz njega ponovo provalila glupost, kao
gnoj iz rane, dok je na jagodinskoj televiziji objasnjavao kako
bi trebali da prepustimo sudbinu srpskog naroda u ruke
Cernomirdina i prihvatimo sve sto nam Majcica Rusija nudi. Jer
sta nam fali da dodju Amerikanci, Francuzi i Englezi na Kosovo,
ako dodju pod plavim slemom Ujedinjenih Nacija. Ta zar nije
goluba mira na zastavi UNa dizajnirao jedan Srbin? Odgovoricu na
to pitanje sa jednom reci: BOSNA. Pa se posle cude zasto narod
glasa za Slobu! RTS je obelodanio da su se na listu domacih
izdajnika upisali i Vuk Obradovic i Zoran Djindjic i sasuo ceo
niz optuzbi i citata iz njihovih izjava za strane medije. Jedino
sto o tome znam je da je BBCju oduzeta traka sa intervjuem sa
bivsim generalom Vukom Obradovicem. Djindjica sam gledala
nekoliko puta na nemackoj televiziji, ali jedina rec koju ja znam
na nemackom je krieg, tako da mogu samo da potvrdim da ju je
upotrebio vise puta. No italijanski kapiram malo bolje, te sam na
RAI DUE gledala emisuju u kojoj su, izmedju ostalih, ucestvovali
Ana Oxa i Goran Paskaljevic. Ana Oxa, ciji je otac Siptar, je
izjavila kako su Srbi genocidni narod manijakalnih ubica i
silovatelja, sto joj zacudo nije smetalo da im peva u Sava
Centru. Paskaljevic se odmah slozio sa njom i promovisao svoj
film 'Bure baruta', u kome sve puca od besmislenog nasilja,
tvrdnjom da Srbi obozavaju klanje i masakre. Odmah sam preturila
po kasetama da pronadjem Oksinu pesmu koju sam volela 'Donna con
te', koja se srecom nalazila odmah posle 'Insieme, unite unite
Europe!' Tota Kutunja, pa sam ih, sa uzivanjem, obe izbrisala. A
sto se Paskaljevica tice - doci ce maca na vratanca. Svi se nasi
nadobudni reziseri pre ili kasnije vrate pokunjeni nazad u svoje
selo.

Inace, dnevi zivot u Beogradu tece mirno i bez uzbudjenja. I
dalje smisljamo nove nacine da rat provedemo iduci sa jedne zurke
na drugu, oganizujuci pozorisne premijere, izlozbe karikatura
(prva nagrada: deo aviona F 117A), ulicne hepeninge i modne
revije. Nestasice robe su pocele da se osecaju, ali se jos uvek
snalazimo. Prvog dana posle nestanka struje, narod je navalio da
kupi zalihe hleba. Drugog dana svima je postalo jasno da iako
nema struje, bice hleba. Kako? Sto bi rekao Dzefri Ras u filmu
'Shakespeare in Love': 'It's a mistery!'.

Ali ipak kad padne noc i oglasi se shizela, za trenutak padne zid
ironicnog narodnog duha koji nas stiti i zabole nas sve rane koje
su bombe nacinile na licu Srbije. Mislim da sam na Avali bila sve
zajedno deset puta u zivotu, ali rusenje Avalskog tornja me je
tako zabolelo, kao da su mi zaboli noz u srce. Po onoj staroj, da
covek shvati koliko mu je nesto znacilo tek kada ga vise nema,
Beogradjani pocinju da ocajnicki zale za zgradama pored kojih su
ceo zivot prolazili, gotovo ih ne primecujuci. Njihovo
unistavanje je toliko besmisleno, toliko sumanuto, da podsvesno
odbijamo da prihvatimo da ih vise nema i izbegavamo da prodjemo
pored rusevina. Gradjani hodaju Ulicom Kneza Milosa u tisini i
zurno, ne podizuci pogled. Posle pocetne, gotovo detinje,
fascinacije destrukcijom, ljudi vise ne pokazuju nikakvu zelju da
sami vide posledice nocnog bombardovanja. Pre neki dan sedela sam
kod 'Sanse' na Tasmajdanu i posmatrala kako setaci pazljivo
izbegavaju da prodju pored terase sa koga se vide ostatci zgrade
Televizije. Bilo je divno toplo vece, drvece kestena je
procvetalo, Gradsko zelenilo je posadilo nove nezaboravke i park
je bio prepun. Sedela sam sa drustvom, dok su nam se deca i psi
vrzmali oko nogu i nije nam se islo nazad kuci, u kojoj nema
struje. Ali posto gradski saobracaj radi samo do osam, vecina
javnih mesta, drzavnih kafica i prodavnica se zatvara u sedam.
Kelneri su nam naplatili pice u 6.00. U 6.15 su poceli da
demonstrativno pakuju visak stolica. U 6.30 su vec odnosili
stolove. Posto mi nismo davali znake da primecujemo fajront,
kelner nam je u 6.45 odneo stolnjak. Onda je obucen u mantil
stajao i fiksirao nas pogledom, dok smo se mi protezali,
uzivajuci u zalasku sunca. Na kraju u 6.50 nije vise mogao da
izdrzi. Zgrabio je sto ispred nas i zavapio : 'Aman bre ljudi,
stanujem u Krnjaci!'

**********

I tako posle gotovo nedelju dana zatisja, fasisticke zlocinacke
horde su se vratile nocas da pod okriljem tame... uups, treba da
prestanem da gledam RTS. Izgleda da su zlocinci veceras resili da
primene sve sto su vezbali poslednjih dana, pa su prvo bacili
grafitna vlakna, a onda su opet gadjali Generalstab i zgradu
Saveznog SUPa. Pa dobro dokle, majku mu? Pametnom bi i jednom
bilo mnogo.

Kad struja nestane oko 23.00 u mirnodopsko vreme, prosecna
Beogradjanka ode da spava, bilo sama ili u dvoje. U ratno vreme
prioriteti se menjaju i obuhvataju sledece postupke:

1. pogledati kroz prozor da bi se ustanovilo da li su svi u istom
sosu

2. pronaci svetlo u tami

3. iskljuciti telefon-fax-sekretaricu, kupljen pod varljivim
utiskom da zivimo krajem XX veka i ustekati stari, crni, sa
brojcanikom i okrnjenom slusalicom

4. staviti krpe oko zamrzivaca, ako pocne da se otapa i

5. oprati sudove, jer mozda sutra nece biti vode

Nakon sto sam uspela da napipam put do terase, oborivsi pri tom
kao domine sve dvolitarske flase koka-kole napunjene vodom, sto
je danas izuzetno aktuelan element unutrasnje dekoracije
beogradskih stanova, puko mi je pogled na mrkli mrak. Kao zivi
primer narodnog dara za improvizaciju, vezala sam ranije
pripremljenu baterijsku lampu za letnji sesir (Marks and Spencer,
26.99 GBP), pa sam se kao dementni rudar bacila u potragu za
svime sto radi na baterije i sibice. Sreca te sam se primila na
dekadentnu zapadnjacku opsesiju za aromaticnim svecama, pa sam
omamljena pomesanim mirisima cherry-vanilla i apple spice, pocela
da perem sudove. Da me je neko gledao, pomislio bi da obavljam
neki uvrnuti satanisticki ritual.

No pored neprijatnosti, nestasica struje donela nam je i lepe
novine. U mraku smo poceli da vidimo stvari koje ranije nismo ni
primecivali ili smo poceli da ih gledamo na sasvim drugi nacin.
Parkovi su odjednom postali neprohodne crne dzungle pune
nepoznatih zvukova, kroz koje se samo odvazni porobijaju sa
baterijskim lampama umesto macetama. Koraci odjekuju po mracnim
ulicama vestackim tupim zvukom kao u nadsinhronizovanim
filmovima, pa se prolaznici stalno okrecu da provere da li ih
neko prati. Nevidljivo lisce susti u ulicnim drvoredima gotovo
primalnim sapatom, a pitomi gradski kucici njuskaju vazduh i
pocinju da zavijaju na mesec. Jedina svetla su farovi kola koji
se reflektuju o prozore prelamajuci se u spektru boja kao
kaleidoskop. A tek nebo! Bez konkurencije elektricnog
osvetljenja, nebo nad Beogradom se osulo hiljadama zvezda i ljudi
su poceli da zastaju i bez daha posmatraju zaneseni to bogatstvo,
koje se do sad krilo od nasih pogleda. Gledajuci zvezdano nebo sa
moje terase, pomislila sam na letnje veceri na Lopudu, kad bi
ostrvo utonulo u mrak, a more i nebo i kopno se spojili u jedno.
Secam se kako sam se zabavljala folirajuci tupave engleske
turiste da su farovi kola na Jadranskoj magistrali zapravo avioni
koji slecu na Dubrovacki aerodrom. 'Imate mnogo gust vazdusni
saobracaj nad Jugoslavijom!',  divili su se oni. Sta bi tek sad
rekli da nas vide!

Ali najgora je tisina. U Beogradu nikad nije bila tisina, cak ni
nocu. Sad sam po prvi put pocela da shvatam onaj izraz gluvo
doba, jer dok izvirujem na ulicu ne bi li videla neki znak
zivota, cini mi se kao da je neko na televizoru iskljucio ton.
Sto je najgore znam da svaki cas ovu zlokobnu tisinu moze
narusiti zaglusujuca detonacija. Posto je grobni mir i
iscekivanje postajalo nesnosno, izvukla sam sa dna fioke stari
vokmen, jedino sto sam nasla da radi na baterije. A onda se javio
moralno patriotski problem izbora muzike, pa sam posle dugog
razmisljanja odabrala pesme bratskog naroda Kube, koji vec
decenijama odoleva pritiscima i ucenama zajednickog nam
neprijatelja. I samo sto sam pocela da pevusim prigodnu pesmu:
'De mi tierra bella, de mi tierra santa'... zacuh kroz ritam sona
eksplozije. Opet isprobavaju neko novo oruzje. Al su nocas
navalili...

Prosli put sam u pismu iz zezanja pomenula da se nadam da nece
bombardovati Kalenica pijacu, jer hocu da odem da kupim rasad za
zardinjeru. Te iste noci dve bombe su pale nedaleko od pijace,
pogodivsi privatne kuce u Vardarskoj ulici. Tada sam se zarekla
da vise necu praviti nikakve planove za sledeci dan, ali sam to
prekrsila danas popodne, dogovorivsi se sa drugaricom da se
prosetamo pored hotela Jugoslavija. I sad mi javljaju da nema
vise hotela Jugoslavija. Gde kafance, tu poljance - sto bi rekla
Mira Banjac u Radovanu III.

Ali kako mi javlja obavestajna baza Novi Beograd, nema vise ni
Kineske ambasade. Ne znam ko ih je tako gadno zajebao, ali ko god
da je - svaka mu cast!

**********

Posto nam se konacno ustalila struja, sela sam nocas (nedelja,
9.5., 4.30 a.m.) za kompjuter, da vam prekucam i posaljem ovo. Ne
mogu nikako da zaspim jer se sirene nisu oglasile! Prva noc od
pocetka rata da nismo imali uzbunu! Gde su, majku mu, da im se
nije nesto desilo?

Smrt fasizmu, sloboda narodu.

Zabrinuta, ali prosvetljena

Tanja